Ceca obožava venčanja. Voli da gleda kada mlada i mladoženja izlaze iz crkve, prati sve TV emisije na ovu temu, a u biblioteku se učlanila samo da bi mogla da čita ljubavne romane. „Lepo je kad se ljudi vole. Ali teško je naći momka koji je dobar i sa kojim se lepo slažeš. Volela bih da i ja nađem takvog“, rekla je jednom prilikom. Danas, godinu i po dana nakon što je ovo poželela, Ceca može da ispriča svoju ljubavnu priču. Ali kao i svaka životna priča i ova je imala dug put do srećnog kraja.
Ceca je rođena u Aranđelovcu gde je živela sa roditeljima i tri sestre. Udala se veoma mlada i rodila sina. Još dok je bila u porodilištu, nadležne službe su procenile da nije sposobna da se stara o svom novorođenom sinu. Zvanično je svrstana u kategoriju osoba sa umerenim intelektualnim invaliditetom i u potpunosti je lišena pravne sposobnosti: „Preselili su me u dom u Velikom Popovcu, a sina su odveli u neki drugi dom. Od tada nisam videla ni njega ni svoju porodicu“, ovako Ceca započinje svoju priču.
Ceca: „Htela da živim u gradu, da imam komšiluk, da provodim vreme sa prijateljima“
Ceca je skoro 20 godina bila štićenica doma za smeštaj odraslih lica „Gvozden Jovančićević“ u selu Veliki Popovac nedaleko od Petrovca na Mlavi. Dom se stara o oko 250 lica sa psihosocijalnim i intelektualnim invaliditetom. „Brzo sam se navikla na dom. Šta sam drugo mogla? Nisam imala gde. Svaki dan sam nameštala krevete i pomagala u kuhinji“, priča. Ceca se kasnije preselila na poljoprivredno imanje u okviru doma gde je sa još sedam štićenika održavala baštu i starala se o domaćim životinjama. „Nije mi bilo teško da radim, problem je što nas je u domu bilo previše. A i živeli smo u selu. Ja sam htela da živim u gradu, da imam komšiluk, da provodim vreme sa prijateljima i da se zaposlim“, objašnjava Ceca.
Prilika za to se otvorila u leto 2014. kada je dom u Velikom Popovcu postao partner u projektu Započnimo život koji je finansirala Evropska unija kroz program „Otvoreni Zagrljaj“ a sprovela češka organizacija People in Need. Cilj projekta je bila deinstitucionalizacija 18 štićenika i njihovo preseljenje iz doma u kuće u gradu u kojima bi živeli uz pomoć ličnih asistenata.
U leto 2015, Ceca se sa još petoro ljudi sa intelektualnim invaliditetom preselila u Petrovac. U početku nije bilo lako, ali uz pomoć asistenata i ostalih zaposlenih na projektu, ljudi u ovoj varošici su polako počeli da prihvataju nove sugrađane. „Sve se promenilo. Bolje je kad živiš u gradu, ima mnogo ljudi. Mogu da prošetam, da odem na vašar, da se viđam sa komšijama, da sama idem u kupovinu. Ima i onih koji neće da kažu ‘zdravo’ ali više je onih koji su fini prema meni“, objašanjava Ceca.
Zahvaljujući podršci projektnog tima, Ceca je završila kurs štrikanja i heklanja i naučila je da rukuje novcem. Učlanila se u biblioteku i volontirala je u lokalnom muzeju. „Išla sam ujutru da čistim galeriju, a onda sam čistila keramičke predmete sa arheolozima iz Petrovca i Beograda. Šefica mi je bila Milica, jedna dobra i lepa žena. Opet bih radila kod nje”, priča Ceca.
Robert: „Prvi put sam je video na fudbalskom turniru. Ceo grad je bio tamo, ali ja sam video samo nju“
U Cecinom životu je za godinu dana u Petrovcu bilo više promena nego za 18 godina u domu. Ipak, jedna od ovih promena za nju ima poseban značaj.
„Robert je iz Melnice, to je selo blizu Petrovca. Radi kod privatnika, seče drva motornom testerom. Upoznali smo se u prodavnici. Ajde, ti pričaj”, obraća se Ceca kroz smeh Robertu, finom 33-godišnjaku koji sedi pored nje. „Prvi put sam je video na fudbalskom turniru. Ceo grad je bio tamo, ali ja sam video samo nju. Rekao sam sebi: ‘Pre ili kasnije ću je upoznati’. Jednog dana sam otišao u prodavnicu i ona je bila tamo. Prišao sam joj i tražio broj telefona i, da ne veruješ, dala mi ga je! Sutradan sam je zvao na piće. Hteo sam da je izvedem u svaki kafić u Petrovcu! I eto, u vezi smo od 13. septembra prošle godine”, dodaje Robert.
Ceca je zbog strogih pravila domova strahovala da neće moći da započne vezu sa nekim, naročito ne sa nekim ko nije štićenik doma. „Mislila sam da će asistenti da se ljute, da će nam braniti da se viđamo. Zato smo se na početku krili, a kad su saznali i hteli da upoznaju Roberta bila sam mnogo uplašena”, priseća se Ceca.
Na njeno iznenađenje, međutim, asistenti nisu imali ništa protiv pa su Ceca i Robert nastavili svoju vezu bez straha. Robert često dolazi kod Cece gde se druže sa njenim cimerima i komšijama. Robertova tetka je pozvala Cecu na slavu: „Samo sam sedeo i uživao dok su njih dve pravile planove, pričale i smejale se. Bio sam oduševljen! Uskoro vodim Cecu da upozna moju sestru koja živi daleko od Petrovca“, kaže Robert.
Kod nje mu se najviše sviđa što je dobra. On se njoj dopada jer ne voli da se svađa. „Momci treba da budu dobri prema devojkama i da ih poštuju. To, na primer, znači da treba da im kupuju slatkiše i da ih vode na čaj, da pričaju sa njima, da se šetaju i da ih zagrle”, objašnjava Robert.
„Moja cimerka i ja smo se izgubile pre neko veče”, prepričava Ceca nedavni doživljaj. Vraćale smo se kući autobusom i izašle smo na pogrešnoj stanici. Krenule smo peške ko zna gde. Već je pao mrak i padala je kiša, a mi nismo imale kišobran. Onda sam pozvala Roberta i zamolila ga da nas nađe. Opisala sam mu gde smo i na kraju je uspeo da nas pronađe”, objašnjava Ceca. „Kada sam ih konačno našao, obe sam ih zagrlio. Laknulo mi je kad sam video da su dobro“, kaže Robert.
Ceca: „Imam sve u životu. Jedino što mi fali je posao. Htela bih da budem spremačica ili da se brinem o starima“
Cecine promene na bolje se nastavljaju. Nakon 18 godina, Ceca je prošlog leta posetila kuću svojih roditelja i provela vikend kod sestre. „Srce mi je bilo puno. Pila sam kafu sa majkom i ocem, pričala sa sestrama, zet je pravio roštilj baš za tu priliku! Htela sam da im pomognem, ali nisu mi dali ništa da radim. Rekli su da nisam došla da bih radila, nego da uživam. Asistenti su mi rekli da ću uskoro moći da posetim i sina”, kaže Ceca.
„Imam sve u životu. Jedino što mi fali je posao. Htela bih da budem spremačica ili da se brinem o starima. Ali gde da nađem posao? Koga god da pitam, niko nema posao za mene”, objašnjava Ceca.
Ljudi sa intelektualnim invaliditetom su u većini slučajeva lišeni pravne sposobnosti, što je jedna od najvećih prepreka za njihovo uključivanje u svakodnevni život lokalne zajednice. Lica lišena pravne sposobnosti ne mogu da sklapaju ugovore, da odlučuju o tome sa kim i gde će živeti, a nemaju ni roditeljska prava niti pravo glasa. Sa pravne tačke gledišta, ovakva lica se tretiraju kao deca umesto kojih odluke donosi staratelj.
Zato su tokom sprovođenja projekta Započnimo život značajni napori bili usmereni na podršku štićenicima da povrate pravnu sposobnost. Sve dok Cecin status u ovom pogledu ne bude pravno regulisan, ona će moći da obavlja samo privremene i povremene poslove. Ima veliku želju da se zaposli i zato uz pomoć asistenata svakodnevno traži posao. Za sada, međutim, većinu vremena provodi kod kuće.
„Tokom dana čistim po kući, dvorištu, kuvam, pijem kafu sa komšijama, a uveče dolazi Robert i izlazimo u šetnju“, priča Ceca.
„Volim da je izvedem na kafu ili kolače pa da posle prošetamo. Pričamo, pa malo ćutimo, pa ponovo pričamo. Kad se dvoje ljudi slažu, kada postoji poštovanje, onda ljubav nema granice, je l’ tako?” pita Robert. „Pa mislim da jeste“, sa osmehom odgovara Ceca.
Autor: Jasna Glišić
Preuzeto sa sajta https://www.clovekvtisni.cz/en/articles/ceca-and-robert-love-has-no-boundaries?src=72
